NOCAS MI SRCE PATI

Učenje u mraku

One koje krvavi majstori muče,
i koji ne znaju da se brane i bore,
još krvaviji protomajstori uče
da od zla spasava samo gore;

da te od sekire sablja oslobodi,
da te iz poplave izvlače čaklje i kuke,
da te u mutnoj vodi, polumrtvog,
iz usta kečige otimaju štuke;

da se, kad sjaši, dizgini i uzde
oduzmu od plehanog hajduka
zato da ih, uzjahavši, uzme
gvozdena rukavica i ruka;

da se ruke, vezane naopako,
dreše da bi vezale brata jedinoga;
da se od đavola oslobađa tako
što se crnji đavo proglasi za boga.

Ljubomir Simović

Vikalica Živane…

Stani, alo! Natrag, alo!
Suknju dižem iznad glave, alo!
Gledaj, alo! Nagledaj se, alo!
Dobro gledaj, alo, da bi znala,
ako bi zagrizla na šta si zinula,
kakva bi te ala progutala!

Poješće ti konje do potkovica!
Poješće ti jezik, srce, krila,
kandže, perje, i ostalo salo!
I sve će joj, alo, biti malo!
Još bi trista stotina takvih ala
u ovu alu nad alama stalo!

Gladni mesa, žedni krvi, doleteli
na krilatim konjima bez uzda,
pogledajte kako zija, kako zeva,
peć, pećina, provalija, ala,
koja bi vas nadušak progutala,
mračni oblaci, zinuli na sva usta!

Zadižem prtenu suknju iznad glave:
evo ovom te alom teram, alo!
Ako više sebi želiš dobra
no što nama misliš zala, alo,
beži, alo, glavom bez obzira,
da te ono na šta si zinula
ne bi progutalo!

Ljubomir Simović

Zavetovanje

S rukom na srcu,
svi se zavetuju,
da će svim snagama,
da će do kraja života i sveta,
da će do poslednjeg daha,
i posle njega,

iz pokoljenja u pokoljenje,
iz oblaka u oblak,
u veke vekova,
da prenose zavetnu reč.

Al znam ja dokle će ko
ovaj zavet da nosi:
ozebli do vatre,
do cokula bosi.

__________________________________

Zvezda putnica

Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?

Ili si mračna što znaš da gore ima
jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?

Ljubomir Simović

JAGODA

Divlja devojcice
kceri juznog brdasca

Kakvi te razlozi
i kakva ljubav navodi

Da pretvaras
svoje bele ocice
u crvena srdasca?

Dobrica Eric

Ljubičica

Kraj potoka
sitnoskoka
Ispod žbuna
bez zubuna
Žmirkaju dva
plava oka.
Željna pčela
kraj njih lebdi,
Ne veruje
sama sebi!

Ljutić

Ne znam je li ljut
ili ime vara,
Tek, leptiric žut
što s njim razgovara,
Vec nešto pije
iz njegove čaše
I sve veselije
kriocima maše!

Dobrica Eric

Prolete leto

I kanu kap vina u cvet
i pijan bumbar oblete svet.
Svakog jutra kruška istrese
pun koš zrelih zvezda iz bluze,
pa dan, razdragan i zanesen,
brije bradate kukuruze.
Prolete leto kao žar-ptica
kroz smeh i kosu žetelica.

Slavuj

Pčele predu medene žice
između voćnjaka i košnice.
Svoj prozor širom otvori, čuj
da vidiš novu trešnjinu krunu
i da ti u sobu doleti slavuj
sa ljubičicom pesme u kljunu.
Pčelice zatežu medene žice
od livada do svoje košnice.

Dobrica Eric

"Скини с мене тешке бриге
Знам да хоћеш и да можеш
Клањам Ти се, молим Ти се
Да и мени помогнеш!

Ти помози свима брижним
О Исусе Боже мој
Па најпосле к мени дођи
Јер и ја сам слуга Твој."

Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje

Mika Antic

Draga ja i ti
lavanda, srdele i ostali
pjesmice nase klapice
ispred nas more
pod nama kamenice

Draga, ja i ti
obalom cemo se setati
na obali mi ti
draga njezno govoris

O, oo, malo cemo da
se kupamo, hocemo
oo, malo cemo
da se suncamo

Crvena jabuka

Svi imaju usred grudi
nesto cime zive.

Neko ima crven cvet,
Neko ima slatku pcelu.
Neko sunce, neko potok,
ili saren propeler.

Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.

Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nesto zivo
unutra.

Lepo mozes da ga cujes
kako kuca pod kosuljom.

Ako mislis da je srce
- varas se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

MARS NA DRINU tekst

Tiho, spuštala se letnja noć
Na Cer, na tu gordu planinu.
Čak i divlja zver gubila je smer
Zbog čudnog straha -
Da će smetat četama
što kreću se bez daha.

Drini, Savi, svuda gde je plač,
Tamo hita britak, srpski mač,
Samo laki bat
Niko nikog zvat te noći neće
Dok se vojska proplancima i brdima kreće.

Sred tog mraka
Preko obronaka
Svakog srce mori
Svakom vatra u grudima gori
Da se odmah bori.

U toj zemlji gunja, opanka
Gde su zore večno crvene
Nikad boj ne spi
A kad žito zri
Tad bez prestanka
Svuda se čuje pesma tanka,
pesma od uranka.

Jedan rat tek što je prošao
Drugi je sa letom došao
Tuđin je za tren
Kao neka sen iz mrklog mraka
Prekinuo letinu i pesmu devojaka.

Nije teško
Za seljaka, đaka
Za pravog junaka
Iz veselja, kola devojaka
Latit se pušaka.

Borac svaki nema pušku, ne
Ali nosi srce planine.
Borče, drži steg
Tuđin će u beg se brzo dati
Ponovo će sunce Šumadiju obasjati.

Zov junaka s bojne Drine te
Sve se ori, sve do daljine.
Svuda, svaki puk
Puške, trube zvuk i juriš pravi
Pevala se pesma rata, slobodi i slavi.

Pucaj, momče
Majka ti ne plaka
Jer je kuća svaka
Dala Ceru po jednog junaka
Oca, sina, brata.

Na Cer pođite sa snagom svom
Znajte, vi branite rod i dom
Svud’ je poklič, zov
Taj viteški kov starca, momaka
To je oganj što ga nose od svojih predaka.

U boj krenite junaci svi
Kren’te i ne žal’te život svoj
Cer da čuje tvoj, Cer nek vidi boj
Reka Drina - slavu, hrabrost
I junačku ruku srpskog sina.

Napred, borče
Brani svoju zemlju
Ne daj, nikad ne daj
Za nju život uvek rado predaj
Ali je nikom ne daj!

Poj, poj, Drino, vodo, hladna ti
Pamti priče kad su padali
Pamti hrabri stroj
Koji je pun ognja, silne snage
Proterao tuđina sa reke naše drage.

Poj, poj, Drino, pričaj rodu mi
Kako smo se hrabro borili
Pevao je stroj,
vojev’o se boj kraj hladne vode
Krv je tekla
Krv se lila Drinom zbog slobode.

Miloje Popović Kavaja

Poema o Tesli - Miloje Popovic

Samosvojan
Isklesan iz tvrdog lickog kamena
Cudotvoran
Svetloscu zaseni sjaj plamena

Iz prstiju deset
Isisa snagu za divove
Iz mozga jednog
Potera bujice u slivove

Mag
Bez cilindra i magije
Vrac
Bez stapa i mantije

Iz tvojih pecina
Sevahu munje
Sa visoke kule
Poruke buducnosti

Tvoje drustvo
Hiljade besanih zora
Tvoji koraci
Od sedam milja
Tvoje nasledje
Oplemenjene planine i mora

Dusu predade vremenu
Vreme ti oduze dah
Udahnu zivotu nove sile
Sam se pretvori u prah

Miloje Popović Kavaja

Milutin bojic

ONIMA ŠTO PLAČU

Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim; plač se grozno sveti.

**************************
ZEMLJA OLUJE /NE DODIRUJ ME/

Mačevi dački, sekire Japoda,
legije rimske i horde Tatara,
ili vitezi s vizantijskih voda,
krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih
zbratimio je orlove i čelik;
tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo
a zemlja, starog gospodarstva sita,
sve novo želi, da, kada bi palo,
i njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše ko seni,
a zemlja im je žedno mozak pila,
krvlju su tekli svi potoci njeni
i dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope,
krv nova siti. O, zemljo oluje,
mrko ti čelo strašne kapi škrope
i čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spašava?

Ti ćutiš. Vetar Kosti razvejava.

*********************88

Himna pokolenja
1. Vaskrs

Svud jesen mrka razapela niti,
Kamenje plače i prozeble grane,
A Pokoljenje Suza bolom kiti
Grobove svoje još nepokajane.

Te suze behu smolaste i vruće,
Suze džinova koje Gospod ukle,
Pred kojima su zvezde sreće stukle,
A sumnjom prano iščezlo čeznuće.

A na dnu mora plačna očajanja
Zamrla Vera, snegom pokrivena,
Proklinjala je jesenja vremena.
I jedne noći ču se duh Poznanja.

Pod oblacima u magli i prahu
Zablesnu požar, i s krkljanjem bljunu
Vaskrsla snaga i besvesno grunu -
Jer u toj stvari vekovi se klahu.

I urlalo je, krkljalo i vrilo
I u lavovskim kandžama se mrelo,
U reci mozga stvaralo se delo
I pričešće se iz lubanja pilo...

I Pokolenje Krvi tad se rodi.
Ko Bog vatreni smrt iz sebe šinu,
Bokore krina niz padine rinu
I grunu poljem što u besmrt vodi.

&&&&&&&&&&

Na ostrvu
Nečujno pučina primiče se hridu,
Sanjiva u veo oblači se mračni,
Ko nevesta bela, kad u čednom stidu
Sa treptanjem čeka na poljubac bračni.

Ozbiljnih čempresa nežna šaputanja
Priželjkuju šumor kaktusa i palme.
Apod gustim hladom nerandžina granja
Mladi ljiljan peva bogočasne psalme.

Samo naša duša u tu večer strasti
Mrka je i hladna ko nedra dubina,
Vrh nas zaman loza prosula je cvasti:
Nedirnut je gitar i pehari vina.

I alge se noćas ljube sred orgija
I okreci poje svoje madrigale,
Samo za nas trenut slavlja ne izbija
I noć nam ne poji ljubavne kimvale.

Jer nas hvata jeza i severac svira
Kroz nedra, gde čama na zgarište seda,
Jer hramovi sveti našega svemira
Ostali su iza urvina i leda.

Opraštajte zato naše reči grube.
Opraštajte kletve i pirujte dalje.
Hvala vam, što naše osvežiste trube,
Nama koje vetar u vaš kutak šalje.

Mi ćemo otići, noseći na šlemu
Srmu vaših noći palu po granama,
A kad Gospod dođe, poverite njemu
Zvuk pesama naših ostalih za nama.

Oprostite, što smo umorni se stekli,
Da vaš vrt nam pruži san i isceljenja:
Mi idemo kud su bogovi prorekli:
Preko slanih gora putem vaskrsenja.

*********************8

Na Gazimestanu

Milan Rakic



Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mraka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.


Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.

Tamo daleko
I verzija

Tamo daleko,
Daleko od mora,
Tamo je selo moje.
Tamo je Srbija.
Tamo daleko,
Gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci
Jedini bio put.

Tamo daleko,
Gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali
I otac i njegov sin.
Bez otadžbine,
Na Krfu živeh ja,
Ali sam uvek klic'o:
Živela Srbija!

Tamo daleko
Stihovi: Mihailo Zastavniković
Zapis: Žarko Petrović

O, zar je morala doć,
Ta tužna, nesrećna noć,
Kada si, dragane moj,
Otiš'o u krvav boj?
Tamo daleko,
Daleko od mora,
Tamo je selo moje,
Tamo je Srbija,
Tamo daleko,
Gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci,
Jedini bio put.

Tamo daleko,
Gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali
I otac i njegov sin.
Bez otadžbine,
Na Krfu živeh ja,
Ali sam uvek klic'o:
Živela Srbija!


Vojnikovo pismo

Evo ti pismo šaljem.
U krvav odlazim boj.
Ako se više ne vratim,
Sačuvaj pismo to.
Ko li će za mnom tužit,
Ko li će suze lit?
Ko li će na mom grobu,
Beo cvet posadit?
Majka će za mnom tužit,
Sestra će suze lit,
A moja mila draga
Beo cvet posadit.
Posadi belu ružu
Na vrhu groba mog,
Možda reč prozori,
Tako je rek'o Bog.

Piše: Žarko Petrović

NARODNI ZBOR, Hej Trubaču
(Josif Marinković)

Hej trubaču s' bujne Drine,
De zatrubi zbor!
Nek' odjeknu Šar planine,
Lovćen, Durmitor!
I nek' Drina jekne Savi,
Nek' Sava jekne Dunavu,
Dunav bujni, Tisi, Dravi.
U boj! U slavu!
Nek' se bojni jeci ore,
Kroz sve gore čak na more.
Gde viteška srca biju
Oj, na more, na Adriju.
??, na more, na Adriju!

Hej narodni barjaktaru
Razvi barjak tvoj,
Na zborištu, na Vračaru,
Kupi narod svoj.
Sve oružju bojnom vične,
U bojne slike te,
Narodne naše dične,
Naše hrabre vojnike!
I gde god je jošte koja,
U junaka mišca jaka,
Neka dođe biće boja,
Ljuta boja i megdana,
Od Adrije do Balkana.
Nek se Istok sav zatrese
I nek' ropske lance strese,
Srbadija Dušanova!

Hej trubaču s' bujne Drine,
De zatrubi zbor!
Nek' odjeknu Šar planine,
Lovćen, Durmitor!
I nek' Drina jekne Savi,
Nek' Sava jekne Dunavu,
Dunav bujni, Tisi, Dravi,
U boj! U slavu!

Hej trubaču, de zatrubi zbor!
De zatrubi zbor!

Mladi kapetane

"Mladi kapetane,
Odakle ideš ti?"
"Ja idem sa Balkana,
Iz boja krvava".

"Mladi kapetane,
Znaš li mi dragog ti?
Običan vojnik beše,
Jovan mu ime bi".

"Mlada udovice,
Znao sam dragog tvog.
U mojoj četi beše,
Kraj mene pogin'o.

Mlada udovice,
Ne plači sada ti,
Jer rata više nema,
Ni borbi krvavih".

Na malo ostrvo Vid, kamenito i bez vegetacije,
koje su Grci vekovima zvali ''Ostrvo zmija'',
došle su 21. januara 1916. godine
moravska, pirotska i čačanska vojna bolnica.
Među prvima stiglo je više hiljada dečaka regruta,
iscrpljenih i obolelih od dizenterije, tifusa,
zapaljenja pluća i gladi. Ličili su na žive leševe.
Ležali su na goloj zemlji, pod kišom,
koja je danima neprekidno padala.
Prvih dana je umiralo oko 300 vojnika.

"Kroz zimsku ponoć, kojom očaj veje,
Kroz vijor, klance, smetove i vode,
Koračaš muklo, dok se sudba smeje,
Koračaš muklo, porobljeni rode.

No nigde jauk, ni roptanje glasno,
Ni teški uzdah da prolomi gore.
Da li što braniš svaku stopu časno
I što još pamtiš lovorike skore?

Čuješ li jauk što ti zemlja šalje?
Čuješ li žene kako bolno cvile?
Znaš li da znači svaki korak dalje
Zbogom kulama što su tvoje bile?

Golgota čeka. Znaš li njoj da gredu
Putovi tvoji maglom zavijeni?
A vragovi ti pokrov slavi predu!
Iz teška sna se, o moj rode, preni."

VRATA PAKLA tekst

Znam da mnogi su te imali
da laka ti si svi su pricali
sa vrha pao sam na dno
al rekoh spreman sam na to
da svaki greh ti oprostim

i nisam hteo da te povredim
od tela dusu da ti razdvojim
sve ruzno oterao sam
al ipak ostao sam sam
jer sve si srusila za dan

sad na korak sam od pakla
ti se nisi ni pomakla
ko da mrtav pored tebe spavam
sve sto kazem to ne valja
kad za boljeg ti si znala
sto si me sa gorim varala

s tobom i lepo lose izgleda
lepota strepi od tvog pogleda
na tugu navikao sam
a ne znam kao ti da dam
i da bez reci otimam

i sebi ne mogu da objasnim
sto osim tebe nikog ne vidim
jer takve kao sto si ti
davno napustili su svi
samo izgubili smo mi

sad na korak sam od pakla
ti se nisi ni pomakla
ko da mrtav pored tebe spavam
sve sto kazem to ne valja
kad za boljeg ti si znala
sto si me sa gorim varala

sad na korak sam od pakla
srce ko da je od stakla
jer bez bola ljubav nije prava
i dno na dno zivota padam
ne mogu ni da se nadam
da cu ikad s tobom biti ja
da ces biti moja jedina

Ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate.
I na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.
Zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte.
I ne znamo sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.

Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.

Ivo Andric

Poslije poljupca - Rofu Miki

"Spavaš li?"
"Ne", otpovrnu.

U maju,
u podne,
u cvatu.

Na suncu,
na travi, kraj jezera
"Umrijeti tako, sklopljenih očiju"
djevojka reče.

Posveta - Hauro Sato

Noćas već po drugi puta ti mi se pojavi u snu:
no muž tvoj šest puta barem došao mi je u snu...

S tobom malo što imam da govorim, pa čak ni u snu:
s njim, naprotiv, ja sam radostan, šetam, razgovaram.

Čak i svijet snova je, mislim, protiv mene:
i baš zato ja i sumnjam u onaj Drugi Svijet...

Poslije tih snova budim se, ne mogu zaspati;
no san o tebi je prolaznokratkotrajan.

Kad muža ti sanjam, to odveć dugo traje,
a poslije toga, ujutro, boli me glava.

Priznajem kako silno žudim da vidim
kako u snu ubijam tvojega muža...

i da vidim
kako ću silno žaliti to ubijstvo...

Begunica - Tagore

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.
Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Potonulo - Ivo Andrić

Neki glas, miris neki i jedna lijepa zvijezda ne mogu,
noćas, da dignu iz moje dubine sve što je bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lijepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osjećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.