reči neke moje po blogovima razbacane

Sat je obeležje stila
govori o ukusu vlasnika
i ti si moderna bila
kad si se samnom okitila

"Lako je naci prijatelja sa kojim se prica. Tesko je naci nekog s kim covek moze da cuti..." Momo Kapor

tika i jelena

<iframe width="420" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/Ut3MrKV_fzI" frameborder="0" allowfullscreen></iframe>

https://www.youtube.com/watch?v=Ut3MrKV_fzI

Nosim tvoje srce sa sobom

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)...
Nikada nisam bez njega
(gde god idem, ideš i ti, draga;
i sve što sam uradio,
tvoje je delo, moja draga)...

Ne bojim se sudbine
(jer moja sudbina si ti, slatkišu)...
Ne želim svet (jer, najlepša,
ti si moj svet, moja istina)...
Ti si ono na šta Mesec uvek misli
i pesma koju Sunce uvek pevuši,
to si ti...

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko.
(To je koren svih korena
i pupoljak svih pupoljaka
i svod svih svodova
onog drveta zvanog život;
koje raste više no što se duša može nadati
i dublje no što um može sakriti...
To je čudo koje održava zvezde rasutim.

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)...

Edvard Estlin Kamings

Negde kud nikad nisam putovao, Edvard E. Kamings







Negde kud nikad nisam putovao, srećne iznad
svakog iskustva, tvoje oči čuvaju svoj mir;
u tvom najkrhkijem pokretu ima nečeg što me zatvara,
ili što ne mogu taći jer je suviše blizu.

tvoj najlaganiji pogled lako će me rastvoriti
mada sam se zatvorio poput prstiju,
uvek me otvaraš listak po listak kao što Proleće otvara
(dodirujuć' vešto, zagonetno) svoju prvu ružu

ako želiš da me zatvoriš, ja i moj život
sklopićemo se veoma lepo, najednom,
kao da srce ovog sveta zamišlja
kako se sneg brižljivo svuda spušta;

ništa što možemo sagledati na ovom svetu
nije ravno snazi tvoje neodoljive krhkosti:
njeno mi tkanje nameće boju svojih predela,
pruža mi smrt i vekovečnost sa svakim udisajem

(ne znam što je to u tebi što zatvara
i otvara; jedino nešto u meni shvata
da je glas tvojih očiju dublji od svih ruža)

niko, čak ni kiša, nema tako malene ruke

Kamings

neće i ne može
duša da trpi više
pomozi Bože
da se lakše diše
kusamo svakakve kaše
jebem ti Evropu
kad nas svako jaše

Sjaj u travi

Sada, kada ništa na svetu ne može vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živeti..

zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli, da smo se svadali i
da smo bili krivi.. ..požurimo, s danima i danima sto će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe..

jednom, ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš..bit će kasno

..možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo, al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci
jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...
.zaboravit ću oči
i neću promatrati zvezde koje me na tebe neobično podsećaju..

..ne boj se, jednom ćes se zaljubiti
al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsećati na mene..

..ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam
život je borba - nastoj pobediti
ali ako izgubiš-ne smeš tugovati
cilj života je ljubav-a ona traži žrtve

Bio si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati.

Osetiću tugu jer sam tebe volela,
biće to ironija tuge …

Nestaće sjaj u travi,
nestaće veličanstvenost sveta.
Ostaće samo bleda slika onoga što je prošlo.

Sjaj u travi


Sada, kada ništa na svijetu na može
vratiti dane prohujalog ljeta,
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne
treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim
živjeti.



Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava,
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svađali i
da smo bili krivi...

Požurimo s danima i danima što će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me
odvaja od tebe.

Jednom ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali i gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge
premorene da se vratiš ... bit će kasno.

Možda ćemo se naći jedanput na malom
vrhu života i neizrečene tajne,
htjet ćemo jedno drugom reći, al' proći
ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo
jedno drugome moći dati.

Zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na
tebe neobično podsjećaju.

Ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti,
al' ljubit ćeš zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene.

Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam!
Život je borba - nastoj pobijediti,
ali ako izgubiš - ne smiješ tugovati.
Cilj života je ljubav - a ona traži žrtve...

Bio si moje veliko proljeće,
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti,
koje ću se sjećati.

Osjećat ću tugu jer sam tebe voljela,
bit će to ironija tuge ...

Nestat će sjaja u travi,
nestat će veličanstvenost svijeta.
Ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo.

William Wordsworth

Pozdravljam te, pukotino divotna,
Što međ’ slabinama njenim blistaš vazda;
Nek je blagoslovena ta blaga brazda
Koja mi vraća zadovoljstva životna.

Blagodareć’ tebi nestade bez traga
Strelac što mi život smuti svojom moći;
Imajuć te samo četir’ kratke noći
Osećam u sebi da mi slabi snaga.

O, rupice-umilnice, dlakavice,
Mekobruca kudravice, maljavice,
Što po želji krotiš bundžije najveće,

Znaj, svi bi pesnici s osećanjem časti
Morali pred tobom na kolena pasti
Držeći u ruci zapaljene sveće!

Pierre de Ronsard

Moj ljupki slavuju što ovim vrbakom
Sa grane na granu razdragano letiš,
Nadmećeš se sa mnom, hoćeš da nadmašiš
Pesmu koju pevam u trnutku svakom.

Oba uzdišemo, tvoj glas umiljati
Oglašava svima da si voljen žarko,
A ja, tužan, čeznem za lepotom takom
Od koje mi srce u ranama pati.

Naša je, slavuju, razlika u tome
što ja nisam voljen ko ti u snu svome,
Mada zanos isti nosimo u duši.

Dok ti dragu ganeš grajom milozvučnom,
Moju dragu pesma ispunjava ljutnjom,
Da me ne bi čula prepokriva uši.

Pierre de Ronsard

jovana jelovac cavnić

Danijeli

Svakog se dana ubijem po jednom
A ti me s očima vječnosti vratiš
U svijetu ovom bez snova bijednom
Nepomičnost u očaju jedino ti shvatiš

I jedina ti na beskonačno čekanje spremna
Vjerujuć' u moć plesa trenutka mog
I da su sva moja povlačenja zemna
Za oboje kristalni put do zvjezdanog

Na kapcima mi usnama ispisuješ stih
Kad dani više ne liče na ime tvoje
Sve zlokobne magle iz duše otpustih
Slutih: s očima vječnosti spasavaš oboje

Ako ti se jednom iz tame ne vratim znaj
Na drugoj obali portret ti svjetlošću glačam
Da pjesma o tebi dobije vanvremeni sjaj
A ljubav u iščekivanju vječnog sjedinjenja ojača

Danilo Lompar

Šta je, opet ne spavaš, ne da muka?
Misliš nikome nije kao tebi,
nigde pod nebom nevolje kao tvoje?

Otkad si došo, ne dižeš glavu s astala!

Može i takva nevolja da te zadesi
da se ovog jada sećaš kao veselja,
da sam sebi na ovom jadu zavidiš!

S tvojom bi mukom neki mučenik pevao!

Znaš li ti koje je doba?

Kad vidim jade koji me mimoilaze
ja u mome jadu kažem hvala!

Ljubomir Simović

Deset ljutih gusara
Doslo u moj krevet
Jedan pao s kreveta
Ostalo ih ...

Devet ljutih gusara
Jos ne znaju ko sam
Jednog sam uspavao
Ostalo ih ...

Osam ljutih gusara
Ja ih ostro gledam
Jedan pao u nesvest
Ostalo ih ...

Sedam ljituh gusara
Pobeglo na brest
Jedan pao na glavu
Ostalo ih ...

Sest ljutih gusara
Zbrisalo u svet
Jedan se izgubio
Ostalo ih ...

Pet ljutih gusara
Lete kao leptiri
Jedan pao u bunar
Ostalo ih ...

Gle cetiri gusara
Bes u njima vri
Jedan puko od muke
Ostalo ih ...

Tri ljuta gusara
A protiv njih ja
Jednog sam zviznuo
Ostala su ...

Dva ljuta gusara
A pogled im ledan
Jedan se okliznuo
Jos ostao ...

Jedan ljuti gusar
Postao je medan
Prosto se istopio
Ostao ...

U svakom pogledu
Prosla me je strava
Sad je sve u redu
Moze da se ...

Ljubivoje Ršumović

Hvala od moje duše.
Od ovog ranjenika na nosilima,
od ovog života u zavojima.
Hvala od ove "karirane bitange",
od kafanske recke, od ove "mangupske pecke"
Hvala od ove promukle mladosti,
od jedva odglumljene radosti,
od par metara pliša, i u meni skrivenog,
bojažljivog miša.
Hvala od poslednje suše, od zlatne žitnice,
od drvenog mi praga duše.
Hvala od ovog vešala što me čeka,
i od dedine tronoške na kojoj sedi
bojažljivost neka.
Hvala i od ovog somuna pregorelog,
od nakrivljene slike, i od dvorišta ovog
bez dečije vike!
Hvala i od ove prazne sale
al'aplauze sam ipak pobr'o!
I najviše ti hvala mila moja,
od ove laži da sam dobro!!!

Nebojša Veličić

"Došla si s letom u moje malo mesto
sa suncem u kosi, nemir što nosi
kako da živim ja kad dođe jesen ta
sa žutim lišćem u rujnom sjaju
bez tebe u zagrljaju

Odlazi jedno leto
s mirisom sena u kosi
a vetar lišće i snove
sve dalje i dalje nosi

Odlaziš sada, društvo te staro čeka
i ljubav možda drugog ćoveka
kuda da pođem ja, o lasto malena
kada su staze moje i tvoje
zasule jesenje boje

Tražim te svuda, dozivam ime tvoje
al' nema tebe najdraže moje
usamljen lutam ja, u oku suza sija
znaju sve vrbe kraj tihe reke
za suze što su istekle"

Večita pesma

Ja slikam slova.
Krepi me samoća.
Kao more bambus se talasa.
Iz grmlja rosa kaplje kao niza bisera.
Stihove pišem na blistave papire.
Kao da šljiva cvatove svoje po snegu rasipa.
Koliko traje miris mandarine kod žene
što ga pod pazuhom nosi?
Koliko cveta sneg na suncu belom?
Tek ova pesma koju ovde tešem
na večnost služi čovečanstvu celom?

Li Po

K o sunce što sja kroz dan
K o mjesec žut što na nebu sja
Tako mi draga znaj izgledas ti
Dok sa smiješkom promatraš svijet.

Ne mijenjaj nikada svoj osmijeh blag
čuvaj ga, on je sve što mi pružas sad.

K o jutra što dolaze zorom
K o rosa što na cvijetu sja
Tako mi draga znaj izgledaš ti
Dok sa smiješkom promatraš svijet.

Grupa 220 Osmijeh

Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čoveku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja – jeftinih reči rasipnik i trošadžija.

Vama, muškarače, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi.
Vi, ženo, imate belila neka gusta,
žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.

Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,
ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozverinji, prepuna nemira,
nakostreši se stonoga vaška.

A ako ja danas ličim na Hune,
neću da majmunišem, je l vama to prija,
Ja ću – evo vam – da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice
ja – jevtinih reči, rasipnik i trošadžija.

Vladimir Majakovski

Brodovi –
i oni u luke se sliše.
Vozovi – na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nešto tim više –
jer volim –
vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.
Tako ti se vraćam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vraćajući se,
zar
ne odlazim kući,
zar nije?!
Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručje veže
Tako
tek što rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
težim.

Vladimir Majakovski

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja – telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skroz osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Vladimir Majakovski

"Ako nemaš merak na jedenje, ne se pipaj oko ćevapi.
Ćevapi su za ljudi.
Od meljeno meso od plećku, od šiju na bika i od paflaku.
Kad se ubavoi izmesi, turi se na led, da prespie.
Ujutro se izmelje još jed’n put.
Kad meso odvugne - turi se na žar.
Ćumur mora da je iz planinu.
Domaćica da je ubava.
Domaćin da nee budala.
Kad se toj udesi, ćevap san ripne na čoveka, u tanjir."

Mozda moze neki od ovih da prodje..Lepi Mica

http://image.bug-hosting.net/images/m559s6b2ietlv6u1ab0.png

http://image.bug-hosting.net/images/6ca5d76aw4gi9lzm8d0s.png

http://image.bug-hosting.net/images/xsepoolr3szm6kvd9c.png

http://image.bug-hosting.net/images/mbowq4peojjx6yvhpl3k.png

http://image.bug-hosting.net/images/yssbjzd2vkge0ymusw.png

http://image.bug-hosting.net/images/unumotokcajfy84yn9k.jpg

U lijepome starom gradu Višegradu
gdje duboka Drina vjekovima teče
ostade mi samo tužna uspomena
ašikovah s' dragom skoro svako veče

Rano jutro, slušam, pjevaju slavuji
na Bikavcu brdu grada Višegrada
ustaj curo mala, ružo procvjetala
već je zora rana Drinu obasjala

Evo sam ti doš'o, sjedim na Bikavcu
slušam Drina huči, novi dan se sprema
sve je kao nekad, pjevaju slavuji
samo tebe, draga, na Bikavcu nema

Višegrade grade, gdje je moja draga
k'o da sa mnom nikad srećna nije bila
gledao sam Drinu dok me je ljubila
zar je naše noći već zaboravila

Ustaj, isprati me, moram da putujem
u Srbiju idem svome rodnom gradu
za tobom ću, Kiko, mnogo da tugujem
zašto sam te samu ostavio mladu.

Dragiša Nedović