Dnevnik srpskog srednjoskolca u Americi

Politika

Дневник српског средњошколца у Америци
Збогом оружје

Недеља, 15. фебруар 2009.
Трећи је дан тродневног распуста, а ја никако да се наспавам. Пробудио ме је, као и увек, глас америчке мајке, која је викала на ,,брата’’ јер је поново нешто забрљао. Покушао сам да наставим да спавам, али нисам успео. Бацио сам поглед на кутију са чоколадом, коју ми је Кетрин јуче поклонила и одлучио да се што пре умијем и поједем је.

И док сам лежао, са лаптопом у крилу и пуним устима чоколаде размишљао сам како ми је жао што се двонедељни курс мачевања у школи завршио. Нема више играња са средњовековним оружјем. У собу ми је усхићено ушао ,,брат’’. Нешто се десило, морам да устанем и одем у дневну собу са њим. Тамо је, сав насмејан, стајао мој ,,рођак’’ држећи нешто иза леђа. Из дугачке футроле извукао је пушку и у шали је уперио у мене.

-Коме си то купио?-, упитао сам насмејан и прилично импресиониран веродостојношћу те пластичне играчке.

-Себи-, одговорио је и вратио пушку у футролу.

-Шта ће теби дечија пушка?

-Да ли си ти луд? Ово није дечија пушка, а ни пушка за плашење животиња, него за убијање. Платио сам је 150 долара-, осмех ми је спао са лица.

-Значи ти си управо држао праву пушку ,,за убијање’’ уперену у мене?

Рекао ми је да не бринем, да у њој нема муниције. Наравно, то ме није утешило. ,,Никада од мене неће бити храбри војник; извини отаџбино, али ја нећу газити у крви до колена и увек ћу имати снова.’’ Затим ми је брат рекао да обучем јакну, јер идемо на ,,једно место’’. Да сам питао ,,какво место’’ одговор не бих добио, па зато нисам ни питао. Убрзо ми је постало јасно.

Пре него што сам дошао у Сједињене државе разговарао сам са једним дечком који се био управо вратио са сличног програма. Он ми је тада рекао да овде, уместо српског одласка у град, пријатељи одлазе на пољане ван града, да се играју са пиштољима.
Амерички глумац Чарлтон Хестон је био председник "National Rifle Association" и ватрени промотер употребе оружја у САД. (Фото архива)
Таман када сам помислио да ћу завршити на пољани указало се неколико монтажних кућица и велики натпис ,,Ринг за пуцање’’. Ту смо се зауставили, прошли некакве контроле, платили улаз и добили сто са ког се пуца. Приметио сам човека, каубојског изгледа, који је на таблу уместо таргета са концентричним круговима залепио постер Осаме бин Ладена.

Био је ред на мене, иако сам од почетка говорио да нећу учествовати. Погледао сам искусне људе и децу десно, лево, поново десно. Био је то мој професор, онај који је био војник у Босни, о коме сам писао у свом другом тексту објављеном у ,,Политици’’. Насмејао се видевши ме како држим пушку, па је пришао и љубазно ми помогао. Само један потез кажипрста делио ме је од испаљеног метка.

-Можда неки други пут-, рекао сам и одмакао се од стола, уштедевши тако веома скупу муницију.

Понедељак, 15. фебруар 2009.
Данас је Дан председника и није требало да идемо у школу. Ипак идемо, јер смо један дан пропустили због снежне олује. Увек хвалисави професор Ескалонте, који ме је јуче учио да држим пушку, данас се сетио да ми донесе своја два пасоша, што ми је недавно обећао.

Пасоши су кружили по одељењу, а професору су сви постављали питања везана за његову бившу професију.

Тако сам сазнао да је поред Босне, служио и у Ираку, Авганистану, Кореји, Немачкој. Причао нам је, како је био човек од поверења многим ,,важним људима’’ и како зна многе државне тајне. Причао је и како је изврстан стрелац и како му је пиштољ као део тела.

-Када сте били у рату, јесте ли убили некога?-, неко је упитао.

-Откуд знам. Када ти се приближавају непријатељи, мораш да пуцаш. Ја сам пуцао, али нисам ишао и проверавао да ли су живи.

Сви су били збуњени.

Марко Миловановић
[објављено: 21/02/2009]