ĐIPIKUR....

Svašta dokoni ljudi u kafanama pričaju. Eto pre neki dan razmišljamo glasno, šta je to što ce mo mi jednog dana da unesemo u Evropu al' da bude samo naše.
Ajvar, složi smo se svi, kasno, maznuli ga Slovenci, za srpsku šljivovicu smo opet zakasnili,maznuli je Slovenci, e,onda će mo kajmak,opet kasno maznuli ga Slovenci.
Ima li nešto sto nisu maznuli? Za šta god da se dohvatimo il ga neko maznuo il' nije naše. Ćevapi...ne,nisu naši,sarma...nije naša, burek...jok.
Inat...bolje da ga nemamo, nikad nam od njega ništa dobro nije bilo.

Kad nismo uspeli da prnađemo nešto onda bar da damo ime tom ništa. I svi počesmo da izmišljamo, srpsko ovo,srpsko ono,nikako da se usaglasimo dok čika Stole ne dobaci sa svog stola: da ga zovemo ĐIPIKUR
Pitamo ga šta je to a on kaže ništa al' mi lepo zvuči. Vala i meni nekako lepo zvuči,onako bas srpski a i podseća na nas. Da čuvamo ovaj naziv dok neko nešto ne pronađe. Odmah da ga zaštitimo inače će i njega da maznu. Zamisli Slovenci da prodaju đipikur?... to nije moguće jer oni to nemaju a plašim se da nam ga ne maznu iz inata. Otkud njima inat?...vala kako stvari stoje izgleda da kroz njihove žile teče dosta naše krvi.......